Najčešća pitanja roditelja LGBTTIQ osoba

6

    

1.  Šta je pol, a šta rod?

   Pol je biološka karakteristika ljudi. Skup polnih bioloških karakteristika predstavljaju polni hromozomi (Ž-46XX, M-46XY), polne žlijezde (Ž-jajnici, M-testisi), polni hormoni (Ž-estrogen, M-testosteron), unutrašnji i spoljašnji polni organi (vagina, penis). 

ROD  je društveni/kulturološki konstrukt; uključuje norme, uloge, vrijednosti, ponašanja, očekivanja, jezik.

Rodni identitet predstavlja subjektivni osjećaj pripadnosti jednom rodu (oba ili nijednom),  te je integralni dio identiteta. Rodni identitet nastaje usvajanjem normi, stereotipnih uloga, ponašanja, osobina kroz proces socijalizacije sve dok ove razlike ne usvojimo kao “prirodne”.

2.  Šta je seksualnost?

Seksualnost, ili seksualna orijentacija, predstavlja emocionalnu, seksualnu ili relacionu privlačnost koju osoba oseća prema drugima. Obično se klasifikuje kao heteroseksualna, biseksualna, homoseksualna (lezbejska ili gej), i uključuje komponente privlačnosti, ponašanja i identiteta. Ispoljava se u odnosu sa drugima kako bi se ispunile bazične potrebe za ljubavlju, privrženošću i intimnošću.

Read More »

Osjetljive godine adolescencije - rizik od suicida

3

Jedan od najčešćih mitova o samoubistvu je da o njemu ne smijemo govoriti da ne bismo nekome ‘dali ideju’’ da okonča sopstveni život. Klinička praksa pokazuje upravo suprotno: kada sa ljudima koji imaju suicidalne misli ili probleme sa mentalnim zdravljem razgovaramo otvoreno, često se desi da im lakne. Ćutanje je dio stigme koja prati suicid i pokušaje sucida, i paradoksalno doprinosi izolaciji i tuzi osoba koje su bile bliske onome ko je izvršio ili pokušao suicid.

Read More »

2. APRIL-SVJETSKI DAN OSOBA SA AUTIZMOM

5

2.april je Svjetski dan osoba sa autizmom.  U decembru  2007. godine, Generalna skupstina Ujedinjenih Nacija, usvojila je rezoluciju kojom je 2. april proglasen Svetskim danom osoba sa autizmom.

Read More »

Razvod braka i privrženost u porodici

252

Afektivna vezanost, slobodno možemo reći, čini srž i suštinu porodičnog života. Uz pomoć nje stvaraju se odnosi koji mogu da obezbijede brigu i zaštitu tokom životnog ciklusa.  S druge strane, i sigurnost afektivne vezanosti je pod uticajem odnosa u porodici, uključujući ne samo odnose  u dijadi majka – dijete već i odnose između roditelja. Golberg i Isterbruks (Goldberg and Esterbrooks, 1984) i Belski, Rovin i Fiš (Belsky, Rovine, and Fish, 1989), pokazali su da kvalitet odnosa među roditeljima utiče na sigurnost afektivnog vezivanja dece. Ova kao i mnoge druge studije sugerišu da kontinuirano partnerstvo, dok god je dobro prilagođeno, pomaže da se održi sigurnost djeteta u odnosu na roditelja.

Read More »

Priprema djece za polazak u školu

1

April mjesec koji se bliži za porodice predškolske djece je uvod za novu fazu života koja slijedi uskoro. Naime, promjene ne nastaju samo kod djeteta, već i kod ostalih ukućana i porodica se sprema na sasvim novi ritam, koji uključuje usvajanje drugačijih navika i stavlja pred izazove prilagođavanja na tu novu fazu života.

Read More »

Vrednosti u psihoterapiji: rodno senzitivna porodična terapija

4

           

Poznato je da je pol biološka datost, dok rod predstavlja socijalni konstrukt – kulturološki određene norme i uloge koje se pripisuju muškarcu i ženi. Najčešći rodni stereotipi muškarcima pripisuju instrumentalne kategorije kao što su nezavisnost, ambicije, dobra zarada, dok se ženama pripisuju potreba za bliskošću, ljubavlju. Poznata je definicija da se ‘’muškost’’ dokazuje kroz separaciju, a ‘’ženskost’’ kroz povezivanje, i to povezivanje emocionalne prirode. 

Porodični terapeuti se razlikuju prema tome koliko ove razlike i očekivanja uzimaju u obzir.

Sedamdesetih godina prošlog veka formiran je takozvani Ženski projekat u porodičnoj psihoterapiji, a činile su ga Olga Silverstein, Peggy Papp, Marianne Walters i Betty Carter u Velikoj Britaniji, kao i Rachel Hare-Mustin i Virginia Goldner u Sjedinjenim amaeričkim državama. Javnim radionicama i predavanjima ove žene su se suprotstavile onome što su videle kao seksizam u osnovnim postavkama porodične terapije. ‘’Britanke’’ su napisale i knjigu The Invisible Web, prvu koja se fokusirala na odnose žena sa širim sistemima, kao i preporuke o tome kako iskoristiti feministička saznanja u praksi porodičnih terapeuta. Rachel Hare-Mustin objavila je 1978. Feminist approach to family therapy. Feministička porodična terapija je više filozofija i način razmišljanja nego što je skup tehnika. Ključni pristup je, međutim, osnaživanje – a pod ovim pojmom mislimo na process povećavanja kapaciteta grupa i pojedinaca da prave izbore i da ove izbore transformišu u željene ishode i akcije.

            Osnovne zamerke feministkinja teoriji sistema bile su da ova teorija, zasnovana na takozvanoj kibernetici prvog reda, pretpostavlja jednakost između pojedinačnih delova subsistema, dok u stvarnosti postoji nejednakost koju ova teorija ignoriše. Koncept cirkularnosti podrazumeva komplementarnost i rigidnost uloga, gubeći iz vida razlike u rodnoj socijalizaciji. Poznati (i omiljeni :-))Minuchin je smatrao da se ne treba baviti prošlošću porodice već njenom sadašnjošću, da terapeut ne treba da nameće porodici svoja uverenja, i nije se bavio razlikom u moći koju imaju muškarci i žene, roditelji i deca. Jay Haley se takođe nije bavio rodnim razlikama u okviru porodice,  tim pre što je problem posmatrao kao nešto što ima funkciju u porodici. Nasuprot tome, mnogi predstavnici tzv. ‘’kibernetike drugog reda’’ saglasni su sa feminističkom teorijom i terapeut prihvata na samom početku terapije odgovornost za neravnotežu u moći koja postoji u terapijskom procesu. Narativna terapija se dobro ‘’uklapa’’ sa feminističkom terapijom.

            Po rodno senzitivnoj terapiji, moć je nejednako raspoređena između klijenata, kao i između terapeuta i klijenata. Recimo, specifičnost rodno senzitivne terapije je da se stres kod žena posmatra u kontekstu konflikta zavisnosti i nezavisnosti u odnosima između muškaraca i žena. Međutim, dešava se da se u procesu terapije ponavljaju klasični obrasci muško-ženskih odnosa, ako žena ima terapeuta koji je direktivan i koji joj samo ‘’govori šta da radi’’, što pojačava njenu pasivnu poziciju.

            Stoga je potrebno usmeriti pažnju na unutrašnji svet individue, nakon čega počinjemo da radimo sa relacijama; na porodičnu istoriju sa posebnim naglaskom na mitovima i rodnim ulogama; socijalni i kulturni kontekst, a potom opservaciju sistema, njegovih pravilnosti i usmeravanje na promenu. Uzmimo za primer ženu kojoj je glavni izvor zadovoljstva i sigurnosti odnos sa decom, dok je suprug emocionalno udaljen. Sama strukturalna intervencija, ‘’udaljavanje’’ žene od dece može biti neuspešna ako se ne uzme u obzir kontekst rodne socijalizacije – žena se može osetiti još više izlovanom i pod još većim stresom ako se interveniše vezano za njenu umreženost sa decom, a suprug i dalje ostane emocionalno dalek. Samim tim, žena je dodatno ranjiva i sklonija emocionalnoj nestabilnosti.

            Nasuprot tome, intervencije rodno senzitivne terapije podrazumevaju analizu rodnih uloga i očekivanja ali i analizu raspodele moći, kao i konfrontaciju ovih aspekata porodičnog života kako bi se destruktivni obrasci mogli promeniti i kako bi došlo do pozitivnih promena. Međutim, važno je da ove promene ne budu samo na planu ponašanja već da se preispita i u ove promene uključi način pružanja emocionalne podrške u datoj porodici. Takođe, kako se ponašanje žena koje se odupiru socijalnim normama često interpretira kao patološko, rodno senzitivne terapeutkinje će ohrabriti svoje klijentkinje da se bore za svoje potrebe pre nego da se trude da zadovolje potrebe svojih bližnjih ukoliko će trud da zadovolje druge štetiti njihovom ličnom rastu i razvoju. Opet, ovo podsticanje imaće veoma veliki uticaj na kontekst u kome žena živi i njene trenutne odnose. Muškarci mogu biti iznenađeni i zatečeni novim zahtevima za podrškom, i osećati se nesposobnim da na ove zahteve odgovore.

Prema Peggy Papp, potrebno je osvestiti stavove i pretpostavke koji održavaju problem, a cilj terapije je da dekonstruiše uverenja, preispita značenja i otvori nove opcije. Terapeut ili terapeutkinja su takođe produkt svoje sopstvene rodne socijalizacije, a po nekim autorima terapeutkinje su to još i više jer su izabrale poziv koji od njih traži da pojačaju svoju emocionalnu senzitivnost i sposobnosti brige o drugima, što su inherentno ‘’ženske’’ karakterstike.

            Cilj rodno senzitivne terapije je, stoga, da  istražimo način na koji možemo sa porodicama da govorimo o sferama moći i uticaja kao i da podstaknemo uspostavljanje fleksibilnosti u ulogama. Konkretno, ispitujemo u kojoj meri je rodna socijalizacija deo problema, koji aspekti selfa su afirmisani, i razvijani, a koji ograničavani, koji aspekti različitosti se podstiču, a koji guše i zabranjuju? Pokazivanje kojih osećanja se neguje i podstiče – a kojih ne?  Koje pretpostavke o muškim i ženskim ulogama neguje šira kultura i na koji način su one usvojene u konkretnoj porodici? Uloga terapeuta je, pored rada sa porodicom, i rad na sebi – da preispita svoja očekivanja i uverenja koja su vezana za rod, i kako se odražavaju na naš rad sa porodicom.

            Bitno je da znamo da rodno senzitivnom terapijom mogu da se bave i muškarci, bilo kao terapeuti bilo kao klijenti. Suština je da tražimo rodno i kulturalno nediskriminišuće načine da interpretiramo i primenimo tradicionalne tehnike i teorije. Porodica se i dalje posmatra kao snažan izvor podrške za pojedinca, i snažan izvor potencijala za promenu.

Marica Stijepović, porodični terapeut

Read More »

Narativni pristup sa djecom žrtvama nasilja

2

Moderni pogledi na položaj žrtve, koji su gotovo uvek prisutni kada proučavamo decu žrtve nasilja, koliko god bili dobronamerni i ‘’logični’’, mogu zapravo doprineti u određenim aspektima uspostavljanju negativnog identiteta kod dece – žrtava. No ako se fokusiramo na dečje reakcije na traumu, to može pomoći da se razvije bogata tzv. ‘’sekundarna priča’’, to jest preferirani narativ. Ove intervencije fokusiraju se na dečjem pružanju otpora, životnim veštinama, pronalaženju sigurnih mesta.

Naime, ako bespomoćnost postane dominantna priča kod dece, ugušena je njihova potreba za delanjem. Čak i terapeuti su skloni da procenjuju decu rečenicama tipa ‘’on/ona to nikad neće preboleti’’, ‘’uništen/a je’’, ‘’kako bi se ikad mogao/mogla oporaviti’’. Često ovo izgovaramo sa brigom i pažnjom, ne želeći da minimiziramo intenzitet bola i patnje koji osećaju deca koja su žrtve nasilja ili drugih traumatskih događaja, kao ni teške posledice ovakvih događaja. Međutim, ovako izolovani narativi mogu promovisati konstrukciju oštećenih’’ identiteta. Priča koja se zasniva na tome da su deca samo žrtve ne samo da oblikuje identitet deteta već i stav zajednice prema njemu, stvarajući atmosferu bespomoćnosti i izolacije koja decu prati i u budućnosti. Zbog toga je važno da kao terapeuti kreiramo novi koncept rezilijence, koja nije toliko vezana za kognitivne strategije koliko za veštine, postupke i znanja dece. Tako rezilijentnost postaje ishod iskustava, priča o identitetu i povezanosti sa značajnim ljudima.

Read More »

Kako nasilje u porodici utiče na decu?

2

Prema svetskim statistikama, jedan od četiri muškarca biće nasilan prema svojoj partnerki tokom života. Da li ste znali da su deca prisutna tokom 80% incidenata nasilja u porodici? A da li ste znali da većina ovih događaja nikada ne bude prijavljena policiji? Nasilje u porodici je jedno  od hronično manje prijavljivanih krivičnih dela u odnosu na realnu sliku. Ćutanje podstiče nasilje u porodici. Na intrapsihičkom nivou, ćutanje je vid negacije da se nasilje uopšte dešava, a negaciji žrtve pribegavaju upravo iz straha od suočavanja sa posledicama prijavljivanja, misleći da će ono što im je nepoznato biti strašnije i stresnije od trpljenja nasilja, ili iz stida, ili iz pogrešnih verovanja da će ćutanjem ‘’zaštititi decu’’. Negacija je, međutim, očekivana rekacija na pojavu nasilja u porodici. Kada radimo sa porodicom, važno je da razumemo njihovu potrebu da negiraju postojanje nasilja upravo zbog stigme koja prati žrtve nasilja, i da u radu normalizujemo ovakve reakcije. Ne normalizujemo nasilje, već potrebu za negacijom.

Kada je Ray Rice, igrač američkog fudbala, pretukao svoju verenicu u liftu zgrade i kada je ovaj snimak osvanuo na Youtube, američka pa i svetska javnost zgroženo je posmatrala i komentarisala. Dobra stvar je što je tišina koja okružuje fenomen porodičnog nasilja bila tog dana, na kratko, prekinuta. Svi su pričali o događaju. Međutim, događaj je takođe pokazao i koliko su duboko usađene kulturne norme koje podržavaju postojanje nasilja u porodici, bilo da su eksplicitne ili implicitne. Uglavnom se radi o normama koje se zasnivaju na pogrešnoj pretpostavci da je žrtva, bilo čime što je uradila, ‘’zaslužila’’ da bude žrtva. Počinioci nasilja preispituju ovu duboko usađenu pretpostavku tek kada se nađu u situaciji da ih partner ili partnerka ostave, kada izgube kontakt sa decom, budu prijavljeni policiji, osuđeni na izdržavanje kazne itd. Tek tada su počinioci u stanju da prepoznaju nasilno ponašanje, preuzmu za njega odgovornost i prekinu ga.

 Važan faktor nasilja u porodici je i transgeneracijski prenos obrazaca. Recimo, ljudi koji su gledali nasilje u svojoj porodici porekla mogu biti svesni destruktivnosti ovog obrasca i odlučiti da ga ne ponove u svojoj porodici, ali kao odrasli ne mogu da kontrolišu svoj bes. Dečaci koji su bili svedoci nasilja u porodici, pod duplo su većim rizikom da budu nasilni prema partnerkama kada odrastu. Čak i ako odluče da prekinu ovaj obrazac, deca odrastaju bez sigurnog atačmenta, koji garantuje osećaj sigurnosti i učenje načina da se smire. Regulacija emocija je otežana bilo da se radi o besu, razočarenju ili stidu. Pošto njihove potrebe nisu prepoznate, kao ni uticaj nasilja u porodici na njih, teško im je da shvate da je njihov partner odvojena osoba sa zasebnim potrebama. Kada se osećaju ugroženim, potreba za dominacijom je jedini način opstanka za većinu dece koja su odrastala u nasilnom okruženju.

Jedna nedavno objavljena studija bavi se decom koja su bila svedoci – a samim tim, posredno i žrtve – porodičnog nasilja. Rađeni su poverljivi intervjui sa starijom decom, dok su za mlađu decu uzimani heteroanamnestički podaci. Deca su uglavnom izveštavala o snažnim osećanjima ugroženosti i strahu koji su osećala prilikom prisustvovanja ovakvim dešavanjima. Atačment teorija i hemija mozga povezane sa odnosom roditelj/dete ukazuju na to da deca koja su uplašena osećaju potrebu da se povežu sa roditeljem koji će ih utešiti i pomoći njihovoj regulaciji emocija. Međutim, kada se desi nasilje, ljudi koji bi trebalo da uteše decu su upravo oni koji su počinioci i žrtve nasilja. Tako se dete oseća najviše usamljenim onda kada mu je najviše potrebna uteha. Ovo je teret koji deca ‘’nose’’ u svoj odrasli život, bivajući pod rizikom da postanu ili žrtve ili počinioci porodičnog nasilja.

Mnogi parovi se svađaju, slažu ili ne slažu. Pitanje je, međutim, kakav primer i model rešavanja konflikata daju svojoj deci: model dominacije, pretnji i fizičkog nasilja ili model koji je povezan s ljubavlju i sigurnošću? Kada ovo procenjujemo, treba imati više stvari na umu. Na primer, da li je moguća, i da li se u porodici uči kontrola besa, da li je moguće ‘’složiti se da se ne slažemo’’, otići da rashladimo glavu, da li u porodici postoji navika izvinjavanja i opraštanja? Da li su roditelji svesni da vikom i pretnjama plaše decu? Da li su svesni da se deca u svetlu nasilja u porodici ne smeju koristiti ni kao prenosioci glasova, ni kao saveznici ni kao neprijatelji? Bitan indikator je i hrabrost da se preuzme odgovornost, da se traži oproštaj i da se promeni ponašanje, uključujući i spremnost da se preuzme odgovornost za nasilje i da se potraži pomoć, ali i da se sačini sigurnosni plan koji podrazumeva i obezbeđivanje sigurnosti dece. Kakvi god da su odgovori na ova pitanja u trenutku kada počinjemo da radimo sa porodicom, ne zaboravimo da je želja da se zaštite deca snažan pokretački motiv i da su roditelji većinom spremni da zbog ovoga promene ponašanje, preduzmu određene korake i potraže profesionalnu pomoć i pomoć institucija.

Marica Stijepović, porodični terapeut

Read More »

Zašto žrtve nasilja ostaju sa počiniocima?

4

Razlozi zbog kojih žrtva ostaje sa partnerom koji je nasilan prema njoj su lični, i žrtve nemaju obavezu da ih ikome objašnjavaju. Međutim, ovakva reakcija među žrtvama nasilja nije neuobičajena, a takođe nije neuobičajeno da okruženje gleda na ovu pojavu sa osudom i da je uklopi u standardne obrasce prema kojima se jedan deo odgovornosti za nasije pripisuje samoj žrtvi. Treba imati na umu da se radi o dvema odvojenim stvarima, i pokušati da razumemo dinamiku koja stoji unutar svakog pojedinačnog odnosa.

Read More »