Mentalna bolest u porodici - Uloga porodice u izlečenju mentalno obolelog člana

Dosta dugo je psihološka i psihijatrijska literatura sagledavala porodicu kao zbir individualnih članova gde se odnosi između članova odvijaju po linearnom principu uzročno-posledičnog. Uvođenjem sistemskog pristupa postavljeni su temelji sagledavanja porodice kao jednog živog sistema. Sistemski pristup posmatra sve žive organizme (pojedinca, porodicu) kao celine čiji se delovi nalaze u interakciji. To znači da svaka promena kod jednog člana porodice utiče na porodičnu strukturu i na svakog člana pojedinačno. Jedan od važnijih zadataka porodice odnosi se na prilagođavanje i reagovanje porodice u situacijama kada se pojave neočekivani događaji (bolest, smrt, razvod..). 

Porodica bi trebala da amortizuje poremećaje u ekonomskim i društvenim zbivanjima, i da u svim tim uslovima menja strukturu, i da i dalje pruža podršku za što je mogući bezbolniji rast i razvoj svojih članova. Savremeni pogled na porodicu i psihijatrijske simptome razvijao se na temelju potrebe da se ne traga za krivcem, već da se uzročnik duševnih poremećaja traži u interakciji između psihijatrijskog simptoma i porodice. Počelo se tragati za funkcijom koju psihijatrijski simptom ima u odnosu na porodicu i njene potrebe. Iskustva iz kliničke prakse ukazuju na bitnu ulogu porodice u lečenju i rehabilitaciji osoba iz kliničke populacije, nezavisno od tipa tegoba, odnosno poremećaja zbog koga su se javili na tretman. Pokazalo se da je učešće porodice izuzetno značajno za efikasnost terapijskog postupka i rehabilitacije. 

Porodice mentalno obolelih osoba često navode da se osećaju bespomoćno, opterećeno. Osim toga, briga o obolelom podrazumeva i specifičan odnos obolelog člana porodice i onoga koji brine o njemu. Oboleli je u naglašeno zavisnoj poziciji, dok onaj koji brine ima veliku odgovornost. Ovakav odnos je neravnopravan, često povezan sa doživljajem „opterećenja“ kod onoga koji brine o obolelom članu,dok on/ona neretko oseća krivicu i frustriranost. Porodice sa mentalno obolelim članom žale se često na doživljaj socijalne izolacije porodice, stigmatizaciju, nedostatak društvene svesti o mentalnim bolestima. Izostanak socijalne podrške porodici i zanemarivanje njenih potreba jedan je od ključnih pokazatelja pojave psiholoških problema i simptoma kod drugih članova porodice. Značajno je da društvo prepozna i uvaži ovakvo stanje čime se otvaraju mogućnosti za preventivne intervencije.

Podrška koju pružaju članovi porodice ili dobri prijatelji je za osobe koje pate od mentalnih bolesti neobično važna. Često se dešava da im je zbog bolesti ograničena sposobnost socijalnih kontakata, pa će živeti prilično izolovano i usamljeno ako se za njih niko ne brine. U kriznim situacijama ali i kod rešavanja svakodnevnih problema, biće im neophodna pomoć sa strane. Osim toga, kod ranog otkrivanja znakova bolesti vrlo važnu ulogu igraju baš osobe iz neposredne blizine obolelog, jer sam bolesnik najčešće ne prepoznaje prve znakove bolesti. Članovi porodice obolelog moraju zato dobro da poznaju sve činjenice u vezi sa bolešću. 

Kako porodica može pomoći obolelom članu? 

- Obolele osobe mogu imati smanjenu radnu sposobnost i produktivnost. Ne zaboravite da to nema nikakve veze sa lenjošću! 

- Ponekad im je neophodna mogućnost povlačenja na neko usamljeno mesto. Oni zbog svoje bolesti često ne prave razliku između važnih i nevažnih utisaka. Zbog toga ih uzbuđenja i stres jako opterećuju. 

- Potreban im je uredan dnevni raspored i ljudi na koje se mogu osloniti. Vrlo je važno da se sa obolelim članom porodice razgovara jasno i jednostavno bez suvišnih kritika. 

- Ne trebaju biti preopterećeni raznim aktivnostima i dužnostima. Njihove postojeće sposobnosti se međutim ne smeju izgubiti zbog nedostatka vežbe. 

- Bolesnici i njihove porodice se u stabilnim razdobljima bolesti sa lekarom moraju dogovoriti šta treba činiti u slučaju kad se bolest ponovo pojavi (krizni plan). 

- Nemojte ni pokušavati da uverite bolesnika u netačnost njegovih halucinacija ili sumanutih ideja. Za njega su one realnost. Pobrinite se da bolesnik dobije lekarsku pomoć. 

- Osobe koje pate od mentalnih poremećaja raduju se kao i svi ostali ljudi pohvalama i priznanjima! Time se obično postiže mnogo više nego kritikom. 

- Nemojte postavljati nerealne ciljeve. Preveliki pritisak na bolesnika može dovesti do pogoršanja bolesti. 

- Članovi porodica bi trebalo da nastoje da sami ostanu zdravi. Osim toga moraju se i dalje baviti svojim uobičajenim aktivnostima i negovati socijalne kontakte. Samo onda ako se vi osećate dobro, moći ćete da pomognete bolesnom članu svoje porodice!

Potrebne informacije, podršku i praktičnu pomoć mogu dobiti na primer u okviru psihoedukativnih grupa za članove porodice. U takvim se grupama mogu naći ljudi sa istim problemima, a već i sami razgovori sa drugim osobama koje se nalaze u sličnoj situaciji, doprineće uspešnijem savladavanju problema u vezi sa bolešću i popuštanju napetosti. To će pomoći i samom bolesniku, jer prenapeta i nervozna porodica za njega ne predstavlja nikakvu pomoć. Uloga porodice značajna je takođe i kod lečenja bolesti zavisnosti. Osim pomoći oboleloj osobi i sama porodica zahteva određene vidove tretmana i podršku. Prihvatanje činjenice da je jedan od članova porodice oboleo je dugotrajan proces. Često se u početku može naići na neprijateljski stav porodice, odbijanje prihvatanja bolesti, kritikovanje obolelog. Mnoge porodice prolaze kroz niz negativnih reagovanja, posebno odmah nakon dijagnostifikovanja bolesti (odbijanje dijagnoze, povlačenje od socijalnih relacija, ogorčenost, traženje objašnjenja, ambivalencija u odnosu na bolesnu osobu, bračni problem, pojačana upotreba alkohola, nesanica…). Život sa obolelom osobom može izazvati povećanu razdražljivost i napetost u porodici koja može poprimiti karakteristike hronične stresne situacije. Porodica se svakodnevno suočava sa različitim problemima što iscrpljuje njenu snagu. Zato je značajno da porodica kroz psihoedukaciju i psihoterapiju, zajedno sa obolelim uči kako da razume bolest, načine lečenja i rešavanja konflikata. Osim toga, bitno je da ostali članovi porodice izađu iz stanja iscrpljenosti i psihološke krize, pa je potrebno da ne zanemaruju svoje zdravlje i svoje uobičajene aktivnosti. 

Članovi porodice treba da se informišu o vrsti poremećaja, načinima lečenja i na osnovu tih saznanja da pruže bolesniku ono što mu je stvarno potrebno a ne ono što porodica pretpostavlja da mu treba. Takođe je važno da se članovi porodice međusobno razumeju, slažu i oslanjaju jedni na druge, kako bi iz krize izašli što manje povređeni. Suština je da se maksimalno pomogne obolelom članu ali uz što manje zanemarivanje sopstvenih potreba. Lečenje mentalnih oboljenja podrazumeva medikamentoznu terapiju. Međutim, savremeni modaliteti tretmana podrazumevaju integrativni pristup kompletnoj porodici: psihofarmakoterapija, porodična sistemska terapija, psihoedukacija obolelog i porodice. Sistemska porodična terapija je psihoterapijska metoda lečenja i to uglavnom verbalnim putem. To je terapija u kojoj je cela porodica jedinica tretmana. Nijedan individualni član porodice ne sagledava se kao izolovani bolesnik, i ne traži se uzročnik problema. Sistemski terapeut vidi problem u dinamici odnosa između članova porodice. Porodicu posmatra kao celinu koja je veća od zbira njenih pojedinačnih delova, tj. njenih članova. Promena kod jednog člana porodice utiče na ostale članove, a samim tim dolazi do promene u celom porodičnom sistemu. Terapeutski ciljevi i metode usmereni su na celu porodicu. Tokom terapijskog procesa otkrivaju se disfunkcionalni obrasci ali se traže i zdrave snage koje pokreću porodicu prema promeni. Završetak terapije vezan je za poboljšanje funkcionisanja cele porodice a ne pojedinih članova. Ciljevi porodične terapije postavljaju se za svaku porodicu pojedinačno.

Sistemska porodična terapija radi sa aktuelnom porodicom „ovde i sada“, odnosno fokusira se na sadašnje probleme i simptome. Ciljevi se odnose na promenu obrazaca, gubitak simptoma ali i na rast, razvoj, zrelost i kreiranje novog životnog stila. 

Nataša Knežević, porodični terapeut

Objavljeno u knjizi "O mentalnom zdravlju"  u izdanju Caritasa Barske nadbiskupije, čiji su autori članovi radnih grupa oformljenih u okviru projekta "Open mind" (http://www.mentalnozdravlje.me/).