Samo u Sjedinjenim
američkim državama, preko pet miliona dece živi sa roditeljem koji ispoljava
simptome mentalnog poremećaja. Iskustvo svakog deteta je jedinstveno, ali
činjenica da je roditelj mentalno oboleo kod većine dece izaziva različita
osećanja, stid, zbunjenost, usamljenost, strah. Takođe su ova deca pod većim
rizikom od emocionalnih problema i zbog genetskog faktora kao i zbog teških
psiholoških iskustava. Međutim, o ovoj deci se malo govori i piše. Dečji
psiholog Alan Cooklin izjavio je da su ova deca ''ničija odgovornost''. ''Niko
im ništa ne objašnjava, retko dobijaju bilo kakvu pomoć – oni treba da se čuju
i da se vide''.
A šta je potrebno
tinejdžerima koji odrastaju u ovakvim uslovima? Potrebno je da znaju da nisu
sami, pa da se po mogućnosti i povežu sa vršnjacima u sličnoj situaciji u tzv.
grupama podrške. Potrebne su im prave informacije o bolesti, i otvoren razgovor
o problemima, uklanjanje stida i stigme koji okružuju priču o mentalnoj
bolesti. Deca se plaše onoga što ne razumeju. Ponekad deca osećaju instinktivno da ''nešto
nije u redu'', ali ne znaju tačno šta. Ponekad je od pomoći da im se kaže
dijagnoza, jer tad problem ima ime. Takođe je važno da znaju da nisu krivi i da
nisu uradili ništa loše, što je opet povezano sa informacijama kako i zašto
dolazi do mentalne bolesti i da ne može njihovo ponašanje izazvati bolest
roditelja. Ponekad se roditelji ponašaju na odbacujući način, povređujući decu,
ili su toliko preplavljeni svojim problemima toliko da su emocionalno
nedostupni deci, stoga je važno uveriti adolescente (i decu) da ih roditelji
vole i da pod datim okolnostima rade najbolje što mogu.
Ponekad, zbog preokupacije
roditeljskom bolešću, deca preuzimaju brojne odgovornosti za mlađu braću i
sestre, domaćinstvo, pa čak i davanje lekova roditelju. Stoga je važno
omogućiti im ponekad da odlože ovaj teret i jednostavno – budu deca. Ovo
iskustvo je nepoznato većini tinejdžera koji žive s bolesnim roditeljem. Važno
je da prepoznamo iskrivljene percepcije kod dece da mogu da ''poprave''
roditelja, ali im treba ukazati na načine na koje mogu biti od pomoći, kao što
su pomoć u kućnim poslovima, zajedničko provođenje vremena, igranje društvenih
igara, šetnja. Takođe je važno da vratimo deci nadu i uverimo ih da stvari neće
uvek biti toliko teške i da je oporavak od teške mentalne bolesti moguć uz
lekove, kao i duži periodi remisije.
U svojoj knjizi I'm not alone Michelle i Deanne Sherman
navode da su ključni ciljevi rada sa ovim adolescentima: pružanje informacija;
normalizacija osećanja i ponašanja; ohrabrivanje otvorene komunikacije; podrška
zdravim načinima borbe sa stresom; pružanje utehe i nade.
Kako objasniti deci mentalnu bolest člana porodice?
Postoje različite vrste
mentalnih bolesti, ali su sve povezane sa načinom funkcionisanja mozga. Mozak
je veoma složen i ima mnogo funkcija; kada se u radu mozga pojave poteškoće,
osoba može imati probleme sa osećanjima, mislima, opažanjem. Normalno je imati
puno osećanja, ali mentalna bolest može podrazumevati da veoma snažna osećanja
veoma dugo traju. Ljudi mogu biti preplavljeni emocijama, na primer, tuge,
toliko da im može biti teško da ustanu iz kreveta ili obavljaju svakodnevne
aktivnosti. Zbog toga mogu imati i napade besa nerazumljive okolini. Mišljenje
može biti ubrzano ili veoma usporeno. Ljudi s mentalnom bolešću mogu misliti da
vide stavri koje drugi ljudi ne vide. Kada su ove stvari prisutne duže vremena,
jasno je da neko nema ''samo loš dan'' već da se radi o trajnom stanju.
S obzirom na to da je
jasno koliko je tinejdžerima život i inače komplikovan, treba im dodatna
energija, snaga, pomoć porodice i profesionalaca da bi izgradili realan
stav, a još veća da bi razumeli borbu
koju roditelji vode sa bolešću i razvili saosećanje prema njima. Potrebno je da
nađu način da prepoznaju svoja osećanja i izraze ih na pravi način ali i da
nauče da se bore sa stresom na efikasne načine – fizičkom aktivnošću, šetnjom
sa psom, slušanjem muzike, tuširanjem itd.
Marica Stijepović, porodični terapeut
Нема коментара:
Постави коментар