Vrednosti u psihoterapiji: rodno senzitivna porodična terapija

           

Poznato je da je pol biološka datost, dok rod predstavlja socijalni konstrukt – kulturološki određene norme i uloge koje se pripisuju muškarcu i ženi. Najčešći rodni stereotipi muškarcima pripisuju instrumentalne kategorije kao što su nezavisnost, ambicije, dobra zarada, dok se ženama pripisuju potreba za bliskošću, ljubavlju. Poznata je definicija da se ‘’muškost’’ dokazuje kroz separaciju, a ‘’ženskost’’ kroz povezivanje, i to povezivanje emocionalne prirode. 

Porodični terapeuti se razlikuju prema tome koliko ove razlike i očekivanja uzimaju u obzir.

Sedamdesetih godina prošlog veka formiran je takozvani Ženski projekat u porodičnoj psihoterapiji, a činile su ga Olga Silverstein, Peggy Papp, Marianne Walters i Betty Carter u Velikoj Britaniji, kao i Rachel Hare-Mustin i Virginia Goldner u Sjedinjenim amaeričkim državama. Javnim radionicama i predavanjima ove žene su se suprotstavile onome što su videle kao seksizam u osnovnim postavkama porodične terapije. ‘’Britanke’’ su napisale i knjigu The Invisible Web, prvu koja se fokusirala na odnose žena sa širim sistemima, kao i preporuke o tome kako iskoristiti feministička saznanja u praksi porodičnih terapeuta. Rachel Hare-Mustin objavila je 1978. Feminist approach to family therapy. Feministička porodična terapija je više filozofija i način razmišljanja nego što je skup tehnika. Ključni pristup je, međutim, osnaživanje – a pod ovim pojmom mislimo na process povećavanja kapaciteta grupa i pojedinaca da prave izbore i da ove izbore transformišu u željene ishode i akcije.

            Osnovne zamerke feministkinja teoriji sistema bile su da ova teorija, zasnovana na takozvanoj kibernetici prvog reda, pretpostavlja jednakost između pojedinačnih delova subsistema, dok u stvarnosti postoji nejednakost koju ova teorija ignoriše. Koncept cirkularnosti podrazumeva komplementarnost i rigidnost uloga, gubeći iz vida razlike u rodnoj socijalizaciji. Poznati (i omiljeni :-))Minuchin je smatrao da se ne treba baviti prošlošću porodice već njenom sadašnjošću, da terapeut ne treba da nameće porodici svoja uverenja, i nije se bavio razlikom u moći koju imaju muškarci i žene, roditelji i deca. Jay Haley se takođe nije bavio rodnim razlikama u okviru porodice,  tim pre što je problem posmatrao kao nešto što ima funkciju u porodici. Nasuprot tome, mnogi predstavnici tzv. ‘’kibernetike drugog reda’’ saglasni su sa feminističkom teorijom i terapeut prihvata na samom početku terapije odgovornost za neravnotežu u moći koja postoji u terapijskom procesu. Narativna terapija se dobro ‘’uklapa’’ sa feminističkom terapijom.

            Po rodno senzitivnoj terapiji, moć je nejednako raspoređena između klijenata, kao i između terapeuta i klijenata. Recimo, specifičnost rodno senzitivne terapije je da se stres kod žena posmatra u kontekstu konflikta zavisnosti i nezavisnosti u odnosima između muškaraca i žena. Međutim, dešava se da se u procesu terapije ponavljaju klasični obrasci muško-ženskih odnosa, ako žena ima terapeuta koji je direktivan i koji joj samo ‘’govori šta da radi’’, što pojačava njenu pasivnu poziciju.

            Stoga je potrebno usmeriti pažnju na unutrašnji svet individue, nakon čega počinjemo da radimo sa relacijama; na porodičnu istoriju sa posebnim naglaskom na mitovima i rodnim ulogama; socijalni i kulturni kontekst, a potom opservaciju sistema, njegovih pravilnosti i usmeravanje na promenu. Uzmimo za primer ženu kojoj je glavni izvor zadovoljstva i sigurnosti odnos sa decom, dok je suprug emocionalno udaljen. Sama strukturalna intervencija, ‘’udaljavanje’’ žene od dece može biti neuspešna ako se ne uzme u obzir kontekst rodne socijalizacije – žena se može osetiti još više izlovanom i pod još većim stresom ako se interveniše vezano za njenu umreženost sa decom, a suprug i dalje ostane emocionalno dalek. Samim tim, žena je dodatno ranjiva i sklonija emocionalnoj nestabilnosti.

            Nasuprot tome, intervencije rodno senzitivne terapije podrazumevaju analizu rodnih uloga i očekivanja ali i analizu raspodele moći, kao i konfrontaciju ovih aspekata porodičnog života kako bi se destruktivni obrasci mogli promeniti i kako bi došlo do pozitivnih promena. Međutim, važno je da ove promene ne budu samo na planu ponašanja već da se preispita i u ove promene uključi način pružanja emocionalne podrške u datoj porodici. Takođe, kako se ponašanje žena koje se odupiru socijalnim normama često interpretira kao patološko, rodno senzitivne terapeutkinje će ohrabriti svoje klijentkinje da se bore za svoje potrebe pre nego da se trude da zadovolje potrebe svojih bližnjih ukoliko će trud da zadovolje druge štetiti njihovom ličnom rastu i razvoju. Opet, ovo podsticanje imaće veoma veliki uticaj na kontekst u kome žena živi i njene trenutne odnose. Muškarci mogu biti iznenađeni i zatečeni novim zahtevima za podrškom, i osećati se nesposobnim da na ove zahteve odgovore.

Prema Peggy Papp, potrebno je osvestiti stavove i pretpostavke koji održavaju problem, a cilj terapije je da dekonstruiše uverenja, preispita značenja i otvori nove opcije. Terapeut ili terapeutkinja su takođe produkt svoje sopstvene rodne socijalizacije, a po nekim autorima terapeutkinje su to još i više jer su izabrale poziv koji od njih traži da pojačaju svoju emocionalnu senzitivnost i sposobnosti brige o drugima, što su inherentno ‘’ženske’’ karakterstike.

            Cilj rodno senzitivne terapije je, stoga, da  istražimo način na koji možemo sa porodicama da govorimo o sferama moći i uticaja kao i da podstaknemo uspostavljanje fleksibilnosti u ulogama. Konkretno, ispitujemo u kojoj meri je rodna socijalizacija deo problema, koji aspekti selfa su afirmisani, i razvijani, a koji ograničavani, koji aspekti različitosti se podstiču, a koji guše i zabranjuju? Pokazivanje kojih osećanja se neguje i podstiče – a kojih ne?  Koje pretpostavke o muškim i ženskim ulogama neguje šira kultura i na koji način su one usvojene u konkretnoj porodici? Uloga terapeuta je, pored rada sa porodicom, i rad na sebi – da preispita svoja očekivanja i uverenja koja su vezana za rod, i kako se odražavaju na naš rad sa porodicom.

            Bitno je da znamo da rodno senzitivnom terapijom mogu da se bave i muškarci, bilo kao terapeuti bilo kao klijenti. Suština je da tražimo rodno i kulturalno nediskriminišuće načine da interpretiramo i primenimo tradicionalne tehnike i teorije. Porodica se i dalje posmatra kao snažan izvor podrške za pojedinca, i snažan izvor potencijala za promenu.

Marica Stijepović, porodični terapeut