Narativni pristup sa djecom žrtvama nasilja

Moderni pogledi na položaj žrtve, koji su gotovo uvek prisutni kada proučavamo decu žrtve nasilja, koliko god bili dobronamerni i ‘’logični’’, mogu zapravo doprineti u određenim aspektima uspostavljanju negativnog identiteta kod dece – žrtava. No ako se fokusiramo na dečje reakcije na traumu, to može pomoći da se razvije bogata tzv. ‘’sekundarna priča’’, to jest preferirani narativ. Ove intervencije fokusiraju se na dečjem pružanju otpora, životnim veštinama, pronalaženju sigurnih mesta.

Naime, ako bespomoćnost postane dominantna priča kod dece, ugušena je njihova potreba za delanjem. Čak i terapeuti su skloni da procenjuju decu rečenicama tipa ‘’on/ona to nikad neće preboleti’’, ‘’uništen/a je’’, ‘’kako bi se ikad mogao/mogla oporaviti’’. Često ovo izgovaramo sa brigom i pažnjom, ne želeći da minimiziramo intenzitet bola i patnje koji osećaju deca koja su žrtve nasilja ili drugih traumatskih događaja, kao ni teške posledice ovakvih događaja. Međutim, ovako izolovani narativi mogu promovisati konstrukciju oštećenih’’ identiteta. Priča koja se zasniva na tome da su deca samo žrtve ne samo da oblikuje identitet deteta već i stav zajednice prema njemu, stvarajući atmosferu bespomoćnosti i izolacije koja decu prati i u budućnosti. Zbog toga je važno da kao terapeuti kreiramo novi koncept rezilijence, koja nije toliko vezana za kognitivne strategije koliko za veštine, postupke i znanja dece. Tako rezilijentnost postaje ishod iskustava, priča o identitetu i povezanosti sa značajnim ljudima.

Važno je da se deca psihološki distanciraju od položaja žrtve pre nego što ovakve percepcije sebe u potpunosti  ovladaju njihovim identitetom. Stoga u razgovorima sa decom treba tražiti oblasti u kojima imaju samopouzdanje, osećaju da mogu imati uticaja na ishod i biti glavni junaci, a ne posmatrači, u svojim životnim pričama. Na početku rada s decom važno je kreirati bezbedan seting u kome deca mogu razgovarati o sadržajima trauma bez retraumatizacije. Takođe su važna, kao i u svim konstruktivističkim terapijama, pitanja koja postavljamo. Način na koji pričamo sa decom o godinama patnje, nepravde, svedočenja nasilju, ima uticaja na to koliko će se oni uključiti u terapijski razgovor. Mnoga deca zapravo uopšte ne žele da razgovaraju o lošim stvarima koje su im se desile. Kada razgovaramo sa detetom, važno je posvetiti dužnu pažnju traumi i efektima koje je ona imala na životnu priču deteta; ali postoji i ‘’druga’’ priča, o tome kako je dete odgovorilo na traumu.

Angel Yuen, socijalna radnica iz Toronta, predlaže da postavljamo sledeća pitanja u radu sa decom koja su preživela traumu Šta si uradio? Šta si radio kada si bio uplašen? Gde si se krio kada si bio uplašen? Šta si radila kada si konačno našla mesto na kome se možeš sakriti? Iako nije bilo moguće da zaustaviš nasilje, kako si pokušala da zaštitiš sebe ili druge? Kako si štitio sebe i braću/sestre?Kako su oni tešili tebe?  Naročito kada ih pitamo o ‘’sigurnim’’ mestima, deca se prisećaju svojih kreativnih odgovora, i smanjuje se verovatnoća da će se osećati kao pasivni ‘’primaoci’’ trauma.  Kada ih pitamo gde su se krili, lakše im je da se prisete šta se sve dešavalo u to vreme.

Otvoreni otpor, buntovništvo, mogu dovesti decu koja su žrtve nasilja u opasnost; zato je važno da, gradeći rezilijentni narativ, ispitamo njihove suptilne načine da pruže otpor nasilju – na ‘’mikro’’ nivou. Ponekada, kada upitamo decu o ovakvim načinima ‘’otpora’’ – makar to bilo i samo stiskanje pesnica ili škrgutanje zubima – ona odgovaraju sa ‘’ne znam’’ili sa ‘’ništa, nisam radio ništa’’… Mnogi postupci ove dece bili su negirani, minimizirani, i sam osećaj da su vredni i važni izbrisan je traumatskim iskustvom. Čak i moderna shvatanja i pogledi na žrtve nasilja u skladu su sa slikom bespomoćnog deteta koje ne radi ništa. Zato je potrebno vreme da deca žrtve nasilja shvate da zaista želimo da čujemo priču o njihovo životu, i to sa obogaćenim identitetima koji nisu svedeni samo na ulogu žrtve.

Korisno je i da eksternalizujemo simptome trauma – noćne more, ‘’flešbekove’’. Pitanja koja postavljamo kreiraju značenja, i to tako što pomažemo deci da pripišu značenje ili značaj nekom postupku ili događaju. Da li je postojalo išta što je učinilo da se osećaš bolje? Da li sada postoji nešto takvo? Kako si znao da baš to uradiš? Kako razmišljaš o mlađem sebi i svim tim stvarima koje si uradio?

Shvatanja o deci žrtvama nasilja kao o ‘’samo’’ žrtvama mogu učiniti da previdimo njihovu snalažljivost, bistrinu, nagon za preživljavanjem, mogu zavarati i nas kao terapeute. Međutim, umesto da razmišljamo kako se deca ‘’neće nikad oporaviti’’, korisnije je da se fokusiramo na to kako se deca, zapravo, ‘’oporavljaju’’ čak i od veoma teških trauma. Ova priča ne zamenjuje priču o traumi, ali može s njom koegzistirati i biti joj paralela.

Marica Stijepović, porodični terapeut