Zašto žrtve nasilja ostaju sa počiniocima?

Razlozi zbog kojih žrtva ostaje sa partnerom koji je nasilan prema njoj su lični, i žrtve nemaju obavezu da ih ikome objašnjavaju. Međutim, ovakva reakcija među žrtvama nasilja nije neuobičajena, a takođe nije neuobičajeno da okruženje gleda na ovu pojavu sa osudom i da je uklopi u standardne obrasce prema kojima se jedan deo odgovornosti za nasije pripisuje samoj žrtvi. Treba imati na umu da se radi o dvema odvojenim stvarima, i pokušati da razumemo dinamiku koja stoji unutar svakog pojedinačnog odnosa.

Nasilje u porodici i intimnim vezama je ozbiljan problem koji u žrtvi izaziva osećaj lične nesigurnosti i strahovanja za sopstveni život. Mnoge žrtve ostaju sa počiniocem nasilja jer se plaše da odu. Tri žene na dnevnom nivou, po svetskim statistikama, pretrpe nasilje sa letalnim ishodom, a najrizičniji period je neposredno nakon razlaza i prestanka zajedničkog života. Ironično, žene su pod najvećim rizikom da budu ubijene kada napuste počinioca nasilja ili prijave nasilje, Po nekim autorima, žrtve biraju radije da budu izložene nasilju nego da budu ubijene.

Uz to, uprkos godinama podizanja svesti od strane branilaca prava žrtava nasilja, kulturno uslovljene norme su još uvek duboko ukorenjene. Prema mnogim studijama, veliki broj muškaraca još uvek veruje da je u redu udariti ženu ako ih isprovocira, a ženama koje napuštaju nasilne partnere potrebna je podrška koja vrlo često izostane, ili je nedostupna, što uzrokuje upravo povratak žrtve. Naša kultura je takva da kroz pokušaje da se opravdaju počinioci nasilja, žrtva se nalazi u poziciji da se oseća krivom.

Najkontroverzniji deo slike je činjenica da žrtve prema počiniocima osećaju pozitivne emocije, koje se ne mogu, koliko god se to pokušavalo od strane feministkinja, svesti na Stokholmski sindrom – slika je mnogo šira. Ljudi se  u intimnim realcijama osećaju povezanim sa partnerom, i veze u kojima je prisutno nasilje, nažalost, nisu izuzetak. Žrve mogu zaista osećati ljubav prema počiniocima nasilja i povezanost s njima, kao i bliskost. Ne radi se o tome da negiraju ono što je očigledno, već su previse tolerantne, trudeći se da vide ‘’dobru stranu’’ u svojim partnerima, i ‘’prevode’’ ono što je loše, a što ih stavlja u rizičnu grupu da budu emocionalno i fizički povređene.

U vezi u kojoj je prisutno nasilje, žrtva vremenom internalizuje partnerovu ljutnju i čak je doživljava kao dokaz da je ona sama uradila nešto pogrešno.Stoga ulaže energiju u to da zadovolji nasilnog partnera, misleći da je njegova ljutnja njena krivica. Ovo je, svakako, uverenje koje se nasilni partneri trude da održe, dok se žrtve konstantno trude da budu ‘’bolje’’, svesno ili nesvesno, a što je unapred osuđeno na propast jer ‘’bolje’’ nema jasnu definiciju. Ovu dinamiku održava hronični manjak samopouzdanja i stid žrtava.

Razlozi zašto se ostaje u vezi u kojoj postoji nasilje su kompleksni i krajnje individualni, ali mnogo bitnije pitanje je kako su nasilni partneri naučili da je prihvatljivo udarati  i na bilo koji način zlostavljati partnera. 

Marica Stijepović, porodični terapeut