Kako nasilje u porodici utiče na decu?

Prema svetskim statistikama, jedan od četiri muškarca biće nasilan prema svojoj partnerki tokom života. Da li ste znali da su deca prisutna tokom 80% incidenata nasilja u porodici? A da li ste znali da većina ovih događaja nikada ne bude prijavljena policiji? Nasilje u porodici je jedno  od hronično manje prijavljivanih krivičnih dela u odnosu na realnu sliku. Ćutanje podstiče nasilje u porodici. Na intrapsihičkom nivou, ćutanje je vid negacije da se nasilje uopšte dešava, a negaciji žrtve pribegavaju upravo iz straha od suočavanja sa posledicama prijavljivanja, misleći da će ono što im je nepoznato biti strašnije i stresnije od trpljenja nasilja, ili iz stida, ili iz pogrešnih verovanja da će ćutanjem ‘’zaštititi decu’’. Negacija je, međutim, očekivana rekacija na pojavu nasilja u porodici. Kada radimo sa porodicom, važno je da razumemo njihovu potrebu da negiraju postojanje nasilja upravo zbog stigme koja prati žrtve nasilja, i da u radu normalizujemo ovakve reakcije. Ne normalizujemo nasilje, već potrebu za negacijom.

Kada je Ray Rice, igrač američkog fudbala, pretukao svoju verenicu u liftu zgrade i kada je ovaj snimak osvanuo na Youtube, američka pa i svetska javnost zgroženo je posmatrala i komentarisala. Dobra stvar je što je tišina koja okružuje fenomen porodičnog nasilja bila tog dana, na kratko, prekinuta. Svi su pričali o događaju. Međutim, događaj je takođe pokazao i koliko su duboko usađene kulturne norme koje podržavaju postojanje nasilja u porodici, bilo da su eksplicitne ili implicitne. Uglavnom se radi o normama koje se zasnivaju na pogrešnoj pretpostavci da je žrtva, bilo čime što je uradila, ‘’zaslužila’’ da bude žrtva. Počinioci nasilja preispituju ovu duboko usađenu pretpostavku tek kada se nađu u situaciji da ih partner ili partnerka ostave, kada izgube kontakt sa decom, budu prijavljeni policiji, osuđeni na izdržavanje kazne itd. Tek tada su počinioci u stanju da prepoznaju nasilno ponašanje, preuzmu za njega odgovornost i prekinu ga.

 Važan faktor nasilja u porodici je i transgeneracijski prenos obrazaca. Recimo, ljudi koji su gledali nasilje u svojoj porodici porekla mogu biti svesni destruktivnosti ovog obrasca i odlučiti da ga ne ponove u svojoj porodici, ali kao odrasli ne mogu da kontrolišu svoj bes. Dečaci koji su bili svedoci nasilja u porodici, pod duplo su većim rizikom da budu nasilni prema partnerkama kada odrastu. Čak i ako odluče da prekinu ovaj obrazac, deca odrastaju bez sigurnog atačmenta, koji garantuje osećaj sigurnosti i učenje načina da se smire. Regulacija emocija je otežana bilo da se radi o besu, razočarenju ili stidu. Pošto njihove potrebe nisu prepoznate, kao ni uticaj nasilja u porodici na njih, teško im je da shvate da je njihov partner odvojena osoba sa zasebnim potrebama. Kada se osećaju ugroženim, potreba za dominacijom je jedini način opstanka za većinu dece koja su odrastala u nasilnom okruženju.

Jedna nedavno objavljena studija bavi se decom koja su bila svedoci – a samim tim, posredno i žrtve – porodičnog nasilja. Rađeni su poverljivi intervjui sa starijom decom, dok su za mlađu decu uzimani heteroanamnestički podaci. Deca su uglavnom izveštavala o snažnim osećanjima ugroženosti i strahu koji su osećala prilikom prisustvovanja ovakvim dešavanjima. Atačment teorija i hemija mozga povezane sa odnosom roditelj/dete ukazuju na to da deca koja su uplašena osećaju potrebu da se povežu sa roditeljem koji će ih utešiti i pomoći njihovoj regulaciji emocija. Međutim, kada se desi nasilje, ljudi koji bi trebalo da uteše decu su upravo oni koji su počinioci i žrtve nasilja. Tako se dete oseća najviše usamljenim onda kada mu je najviše potrebna uteha. Ovo je teret koji deca ‘’nose’’ u svoj odrasli život, bivajući pod rizikom da postanu ili žrtve ili počinioci porodičnog nasilja.

Mnogi parovi se svađaju, slažu ili ne slažu. Pitanje je, međutim, kakav primer i model rešavanja konflikata daju svojoj deci: model dominacije, pretnji i fizičkog nasilja ili model koji je povezan s ljubavlju i sigurnošću? Kada ovo procenjujemo, treba imati više stvari na umu. Na primer, da li je moguća, i da li se u porodici uči kontrola besa, da li je moguće ‘’složiti se da se ne slažemo’’, otići da rashladimo glavu, da li u porodici postoji navika izvinjavanja i opraštanja? Da li su roditelji svesni da vikom i pretnjama plaše decu? Da li su svesni da se deca u svetlu nasilja u porodici ne smeju koristiti ni kao prenosioci glasova, ni kao saveznici ni kao neprijatelji? Bitan indikator je i hrabrost da se preuzme odgovornost, da se traži oproštaj i da se promeni ponašanje, uključujući i spremnost da se preuzme odgovornost za nasilje i da se potraži pomoć, ali i da se sačini sigurnosni plan koji podrazumeva i obezbeđivanje sigurnosti dece. Kakvi god da su odgovori na ova pitanja u trenutku kada počinjemo da radimo sa porodicom, ne zaboravimo da je želja da se zaštite deca snažan pokretački motiv i da su roditelji većinom spremni da zbog ovoga promene ponašanje, preduzmu određene korake i potraže profesionalnu pomoć i pomoć institucija.

Marica Stijepović, porodični terapeut