PRIRODNO-SISTEMSKI MODEL PORODIČNE TERAPIJE (Murray Bowen)

       Dr Marej Boven, psihijatar, formirao je teoriju porodičnog sistema i osam koncepata. Formulisao je teoriju pomoću sistema smatrajući da oni integrišu znanje ljudske vrste kao proizvod evolucije i znanja iz istraživanja porodice. Jezgro ove teorije je pretpostavka da emocionalni sistem, koji se razvio tokom nekoliko milijardi godina, upravlja ljudskim odnosima. Ljudi imaju "misleći mozak", jezik, kompleksnu psihologiju i kulturu, ali i dalje čine sve obične stvari koje čine i druge forme života. Emocionalni sistem utiče na većinu ljudskog delovanja i predstavlja glavni pokretač u razvoju kliničkih problema. Znanje o tome kako emocionalni sistem funkcioniše u nečijoj porodici, na poslu i društvenom sistemu otkriva nove i efikasnije opcije za rešavanje problema u svakoj od ovih oblasti.

       Porodica se u sistemskom pristupu posmatra kao socijalni sistem koji funkcioniše kroz transakcione obrasce. Osim toga, porodica je sistem koji je deo šireg sistema i sastoji se iz skupa manjih podsistema koji su međusobno uslovljeni (posledica međusobne zavisnosti je u tome da promena unutar pojedinca ili odnosa ima odjeka na ostale delove sistema), i porodica se kao sistem kreće kroz vreme, a funkcionisanje porodice u celini je determinisano kako strukturom i interakcijom porodičnih podsistema, tako i funkcionisanjem drugih vanporodičnih sistema i društvom u celini (svaki živi sistem je simultano regulisan od strane drugih sistema u svojoj spoljnoj sredini čiji je i sam deo).

       Bovenova sistemska teorija porodice je teorija ljudskog ponašanja koji sagledava porodicu kao emocionalnu jedinicu. Članovi porodice su intenzivno emotivno povezani. Često se ljudi osećaju udaljeni ili isključeni iz njihovih porodica, ali to je više osećaj nego činjenica. Članovi porodice tako duboko utiču jedni na druge, na misli, osećanja i akcije, tako da se često čini kao da žive pod istom "emocionalnom kožom." Ljudi traže jedni u drugima pažnju, odobravanje i podršku i reaguju na potrebe, očekivanja i nevolje drugih. Povezanost i reaktivnost čini funkcionisanje članova porodice međuzavisnim. Promena u funkcionisanju jedne osobe je predvidljivo praćena recipročnim promenama u funkcionisanju drugih. Porodice se razlikuju u stepenu međuzavisnosti, koja je uvek prisutna u određenom stepenu.

       Emocionalna međuzavisnost se verovatno razvila da bi unapredila koheziju i saradnju porodice kojoj treba zaštita, sklonište i hrana za svoje članove. Povišena tenzija, međutim, može da pojača te procese koji promovišu jedinstvo i timski rad, i to može dovesti do problema. Kada se članovi porodice osećaju uznemireno, anksioznost može eskalirati šireći se kao zaraza među njima. Kako anksioznost raste, emocionalna povezanost članova porodice postaje više stresna nego što umiruje. Na kraju, jedan ili više članova osećaju se preplavljeni, izolovani ili van kontrole. To su uglavnom ljudi koji se najviše prilagođavaju kako bi se smanjila napetost u drugima. To je recipročna interakcija. Na primer, neko uzima previše odgovornosti za nevolje drugih u odnosu na njihova nerealna očekivanja od njega. Jedan takav “prilagodljivi” član  bukvalno "upija" anksioznosti i na taj način je taj član porodice najugroženiji kada su u pitanju problemi kao što su depresija, alkoholizam, ili fizičke bolesti.

Emocionalni cutoff

       Koncept emocionalnog cutoff-a opisuje kako ljudi upravljaju nerešenim emocionalnim pitanjima sa roditeljima, braćom i sestrama, i drugim članovima porodice tako što smanjuju ili potpuno prekidaju emotivni kontakt sa njima. Emocionalni kontakt može biti smanjen tako što se ljudi fizički udaljavaju od svojih porodica i retko idu kući, ili može da bude smanjen tako što ljudi ostaju u fizičkom kontaktu sa svojim porodicama, ali izbegavaju emotivna pitanja i bliskost. Odnosi mogu izgledati "bolje" ako ljudi prestanu da se bave njima, ali problemi su samo uspavani i nerešeni.

       Ljudi smanjuju tenzije u porodicnim interakcijama prekidanjem kontakta, ali sa rizikom da učine njihov novi odnos previše važnim. Na primer, što više čovek prekida  odnose sa svojom porodicom porekla, veća su njegova očekivanja i zahtevi da supružnik, deca ili prijatelji zadovolje njegove potrebe. Ovo ga čini podložnim da vrši pritisak na njih da se ponašaju na određeni način prema njemu ili se previše prilagođava naspram njihovih očekivanja o njemu zbog straha od ugrožavanja odnosa. Novi odnosi obično teku glatko u početku, ali obrasci od kojih ljudi pokušavaju da pobegnu na kraju izađu na videlo i izazivaju tenzije. Ljudi koji prekidaju odnose mogu pokušati da stabilizuju intimne odnose stvarajući zamenu "porodice" društvenim i poslovnim vezama.

       Svako ima u nekom stepenu nerešenu vezu iz svoje porodice porekla, ali ljudi sa dobro diferenciranim selfom imaju više razrešenih odnosa od manje diferenciranih ljudi. Nerešeni odnosi mogu imati mnoge oblike. Na primer, osoba se oseća kao dete kada je kući i roditelji donose odluke za njega iako to može sam, ili osoba se oseća krivom kada je u previše u kontaktu sa svojim roditeljima i kao da mora da rešava njihove konflikte ili nevolje, ili se osoba oseća besno jer mu se čini da ga roditelji ne razumeju ili ne podržavaju. Nerešeni odnosi su povezani sa nezrelošću oba roditelja i odraslog deteta, ali ljudi obično krive ili samo sebe ili druge.

       Nakon udaljavanja od svojih porodica porekla, ljudi se često raduju odlasku kući, nadajući se da će stvari biti drugačije ovaj put, ali stara interakcija obično izađe na površinu za  nekoliko sati. Može imati oblik prividne harmonije ali sa moćnom emocionalnom podlogom ili se to može pretvoriti u vikanje, borbu i histeriju. I osoba i njegova porodica mogu se osećati iscrpljeno i posle kratke posete. Ponekad može biti jednostavnije za roditelje ako dete drži distancu. Porodica postaje tako zabrinuta i osetljiva kada je dete kući da se osećaju “oslobođeno” kada on ode. Braća i sestre člana koji je napravio cut-off često pobesne na njega kada je kući i krive ga za uznemirenost roditelja. Niko ne želi da se stvari odvijaju  na ovaj način, ali preosetljivost svih strana onemogućava miran i normalan kontakt.

        Emocionalni cutoff ne rešava odnose među članovima porodice, već takav potez prouzrokuje promene i problem i u drugim subsistemima (bračnom, roditeljskom). Odnosno: “emocionalni cutoff je paradoksalno stanje u kome se istovremeno reflektuje problem, “rešava” problem i kreira problem”.

       Bez obzira na ovakvu konstataciju, čini se da je rešavanje porodičnih odnosa na ovakav način prilično često u našoj kulturi, i često ga uočavamo posle nekog dramatičnog konfliktnog događaja (na primer, u porodicama sa više dece dolazi do konflikta oko podele imanja posle očeve smrti, u takvim porodicama se uvek neko oseća ugroženim I manje voljenim, I nakon dugogodišnjeg pritiska da se ponaša na određeni način pokušava da unutrašnju tenziju razreši prekidanjem kontakta sa porodicom porekla I tako smanji unutrašnju tenziju, ali se problem još više komplikuje jer se takvim postupkom neki brat ili sestra oseća povređenim I besnim, pa zatim ona prekida kontakt sa tom osobom insistirajući da I njihova deca prekinu kontakt ili su povremeni susreti obeleženi dramatičnim svađama).  

       U pokušaju da istražim koje su negativne posledice emocionalnog cut-offa, i koji je drugi način prevazilaženja konfliktnih porodičnih odnosa i tenzija, naišla sam na ispovest  jednog  korisnika Bovenove terapije. On navodi kako mu je porodična terapija pomogla da izmeni sebe I svoje odnose sa okolinom, što nam sugeriše da ova vrsta terapije ne menja samo odnose u porodici na kvalitetniji način već i odnos prema samom sebi i ostalim društvenim sistemima uopšte. Započeo je terapiju sa osećajem da ga majka užasno uznemirava i njegova namera je bila da problem reši potpunim prekidanjem kontakta sa njom. Terapeut je predložio da joj dozvoli da bude ono što ona ima potrebu da bude, dok će on raditi na tome da se uvek pokaže u najboljem izdanju u njenom prisustvu. Ostali terapeuti su mu savetovali da se izbori za sebe, da bude asertivan, a ako to ne uspeva da se udalji od te osobe. Nakon prve faze, terapeut mu je predložio da provodi što više vremena sa majkom (ne manje), i da nastavi da radi na sebi. Osećao se kao osuđenik, ali je znao da predlog ima savršeni smisao. Pokušaj je skoro odmah dao pozitivne rezultate, toliko da je ova osoba započela trening u Bovenovom terapeutskom Centru za proučavanje porodice. Ovaj čovek navodi da je odrastao u Detroitu kasnih šezdesetih, i tada, kao i sada, svet mu je izgledao kao da će se raspasti. Sećao se da je njegov otac stalno zaključavao zadnja vrata kuće i imao pištolj spreman za paljbu. Posmatrali su senke aviona koje su prevozile trupe slane da uguše pobunu u Detroitu. Iz daljine su posmatrali hotel u požaru. Izgledalo je to kao početak kraja. Bovenova teorija mu je ponudila način da se izbori sa preplavljujućim situacijama. Trudio se da ostane ono što jeste, da se drži svog puta. Vatre će se ugasiti, zgrade će biti uništene, životi izgubljeni-ali on će i dalje ostati fokusiran na ono što jeste i na pomoć koju se nadao da može pružiti svetu. Imao je jasnu ideju šta želi da postigne kao pisac i kao terapeut. Trudio se da postigne ove ciljeve uprkos dnevnim vestima. Kada bi se približili “neprijatelji”, setio bi se kako je bio blizu toga da sopstvenu majku pretvori u neprijatelja-u nekoga koga treba izbegavati po svaku cenu. Seti se da je mogao, poput mnogih drugih ljudi, da kopa sam sebi jamu krijući se od sopstvene porodice. Umesto toga, pokušao je da nađe drugačiji put i na neki način su ostale osobe dobile neki smisao. Nije bilo potrebe za osvetom.

       Iz iskustva ove osobe postaje jasan stav da se ciljevi sistemske porodične terapije odnose ne samo na promenu transakcionih obrazaca i gubitak simptoma već i na rast, razvoj, zrelost i kreiranje novog životnog stila.

Nataša Knežević, porodični terapeut