Tinejdžerski mozak: kako da bolje razumete svog tinejdžera?

Kada uđe u pubertet, dete se toliko promeni da se roditelji žale da ne mogu da ga prepoznaju niti sa njim uspostave komunikaciju. Postaje kenjkavo, pospano, buni se i za najmanju sitnicu. Neki tinejdžeri posatju emocionalno nestabilni, neki pomeraju granice u porodičnom sistemu toliko da počinju da eksperimentišu i sa rizičnim ponašanjima i ugrožavaju sebe. Svi koji rade sa mladima svakodnevno pokušavaju da razreše i razumeju enigmu tinejdžerskog ponašanja, koje često ne utiče samo na njih već i na porodice i društvo u celini. Stoga je važno zapitati se šta uzrokuje ‘’rizična’’ i često neobjašnjiva ponašanja tinejdžera kao i kako se ova ponašanja mogu izbeći i modifikovati.

Naučnici su dugo smatrali da se razvoj mozga završava na ranom uzrastu, a u adolescenciji, smatralo se, ovaj razvoj već je završen. Međutim, novija istraživanja uključujući i ispitivanja magnetnom rezonancom pokazuju suprotno: frontalni delovi mozga nastavljaju da se razvijaju do ranih dvadesetih godina, a upravo oni koji su zaduženi za rasuđivanje i rešavanje problema razvijaju se poslednji. Studija uz pomoć MRI koja je trajala deset godina, bavila se istraživanjem normalnog razvoja mozga dece uzrasta od 4 do 21 godinu, i pokazala da se centri ‘’višeg reda’’ u mozgu kao što je prefrontalni korteks ne razvijaju u potpunosti do mladog odraslog doba.

U mirnim situacijama, tinejdžeri mogu da rezonuju i rasuđuju gotovo podjednako dobro kao odrasli, ali stres može da izazove tz. ‘’usijanu kogniciju’’ (termin koji je skovao Ron Dahl, pedijatar i dečji psihijatar).Frontalni režnjevi mozga ‘’koče’’ želju za uzbuđenjima i preuzimanjem rizika, ali kod tinejdžera oni nisu u potpunosti razvijeni.  Ovo otkriće je iznenađujuće, jer je na uzrastu od šest godina mozak već dostigao 95 procenata veličine odraslog mozga, ali siva masa, - ‘’misleći’’ deo mozga, nastavlja da se zgušnjava tokom detinjstva kako se između moždanih ćelija uspostavlja sve više veza, kao drvo kome rastu dodatne grane i korenje.

Zašto je za roditelje i porodične terapeute važno ovo otkriće iz oblasti neurologije? Jay Giedd, koji je dečji i adolescentni psihijatar, navodi da je jedan od ciljeva da učitelji i nastavnici iskoriste što bolje ovaj period razvoja kod svojih učenika. S druge strane, tinejdžeri su pod četiri puta većim rizikom da imaju udes (u Sjedinjenim američkim državama, u većini država, vozačka dozvola se dobija već sa šesnaest godina), i pod triput većim rizikom da poginu. Nezrelost mozga može da objasni i ovu činjenicu. Takođe, ova studija može pomoći da se razreše porodični konflikti. Tinejdžeri imaju dosta sposobnosti za učenje, ali delovi mozga zaduženi za emocije i donošenje odluka još uvek su u izgradnji, tako da su pod rizikom od rizičnih ponašanja, kao što je zloupotreba alkohola i brza vožnja. Ironično je što upravo u vreme kada je mozak ‘’najranjiviji’’, tinejdžeri su pod najvećim rizikom da eksperimentišu sa alkoholom i drogama. Jay Giedd navodi da on, kada radi sa tinejdžerima, ima praksu da im pokaže krive razvoja mozga, njihove ‘’peaks’’ u pubertetu, i objašnjava im da takvo eksperimenisanje nema uticaja na njihov mozak samo jedne noći ili vikenda, već utiče na celokupan razvoj. Možda kod nekih tinejdžera ova psihoedukacija može služiti kao prevencija rizičnog ponašanja.

Jedno istraživanje je pokazalo da su tinejdžeri uglavnom imuni na pretnje kaznama ali hipersenzitivni na mogućnost velikih dobitaka od kockanja, što dovodi u pitanje efikasnost kazni kada su u pitanju tinejdžeri s problematičnim ponašanjem. Takođe je dokazano da postoje neurohemijske razlike između tinejdžerskog i odraslog mozga u smislu straha od realno opasnih situacija što takođe može objasniti složena ponašanja koja tinejdžeri pokazuju. Neurobiološke osobenosti pružaju osnovu za neka od ovih ponašanja. Stres, hormonalne promene, psihosocijalno okruženje kao i pritisak vršnjaka takođe doprinose uključivanju u rizična i konfliktna ponašanja. Važno je da roditelji, nastavnici, ali i sami tinejdžeri, ovo razumeju. Posao je stručnjaka za mentalno zdravlje da psihoedukuju o ovim osobenostima jer znanje o njima olakašava nesporazume i olakšava prolazak kroz ovu fazu porodičnog razvoja, koja je bremenita izazovima ali i mogućnostima.

Marica Stijepović, porodični terapeut